Штава, Луковска бања
Црква Светог Мине
Заштићен споменик културе од великог значаја, на листи Републичког завода за заштиту споменика културе под бројем СК 220.
Црква Светог МинеЛуковска бања
Где се налази
Црква Свете Мине налази се у источном делу сеоског гробља, у селу Штава подно Копаоника, десетак километара узводно од Луковске бање.
Истраживања
Године 1977. су обављени радови на непосредној техничкој заштити самог објекта, 1978. и 1979. су рађена претходна археолошка истраживања у унутрашњости цркве, истражени су олтарски део, наос и припрата како би се добила нивелета првобитног пода. Истражен је простор око цркве ширине 2 м, са свих страна како би се поставила дренажа и објекат заштитио од влаге. На читавом простору око цркве су остаци некрополе, запажене су две фазе сахрањивања и већи број растурених гробова. Покретни материјал нађен у гробовима датује се у време од 14. до 18. века. Поред најједноставнијег полагања покојника у земљу, известан број гробова у делу западно од цркве, имао је преко гроба постављене по две обрађене плоче од студеничког мермера, украшене флоралним орнаментом. Више главе су насатице постављане плоче са карактеристичном представом људске главе. Таквим мермерним плочама је у једној од обнова цркве поплочан под. Током конзерваторских радова споменици су подигнути са пода и чувају се у некадашњој сеоској школи.
Северно од улаза у цркву је откривен гроб са конструкцијом из два дела. Покојник је полаган у камени сандук док је горњи, надземни део био направљен од мермерних плоча везаних кланфама. На једној од плоча је натпис старословенским писмом где каже да је ту сахрањен „господар кир Андреја, умро у лето 1656. г...“ он је имао особитих заслуга за живописање цркве. Црква је подигнута у првој половини 17. века, на већ постојећем култном месту а осликана је у другој половини истога столећа. Као што ктиторски натпис наводи, цркву су зидали очеви а живописали синови 1633. или 1636. године.
Опис
Црква Светог Мине је мала, једнобродна грађевина с припратом, с полукружном апсидом на истоку. Зидана је притесаним каменом а кровни венац профилисаном сигом, с кровом на две воде покривеним каменим плочама. Укопана је у земљу тако да се у припрату силази низ два степеника. Има мале, уске прозоре у наосу кроз које једва продире мало светлости тако да је унутрашњост цркве мрачна. На западном зиду, изнад улаза је у полукружно засведеној ниши представљен заштитник цркве, Светог Мина.
Испред цркве, северозападно, саграђен је звоник од дрвених греда, звоно је изливено у Београду 1938. године.
Живопис
Ово је једина црква на подручју општине Куршумлија у којој је готово потпуно очуван живопис. Црква је осликана у 17. веку, у доба патријарха Пајсија а особите заслуге за то приписују се кир Андреји. Сликари, пореклом Грци, Никола, Тома, Димитрије и Јован, осликали су цркву у византијском стилу, на тамноплавој позадини са детаљима одвојеним црвеним бордурама. У олтару су насликали Богородицу с арханђелима, на своду наоса је Христос Пантократор а испод су пророци у медаљонима. На зидовима наоса су сцене великих празника и Христових страдања, најбоље очувани су Преображење, Духови, Успење, Тајна вечера и Издајство Јудино.
У припрати је на своду је Христос анђео великог савета и Богородица. На зидовима су циклуси Богородичиног акатиста, Светог Николе и Светог Мине, на источном зиду припрате је насликан Страшни суд.
Народно предање
Народно предање каже да је цркву подигао феудалац Мркша 37 година после Косовског боја, тачније 1426. године. Мркша је био војвода кнеза Лазара упућен да контролише производњу руде у подножју Копаоника. Легенда о војводи Мркши који је довео рударе Сасе и данас је жива у овом крају, уз легенде о закопаном благу и златним колима које је однела река Топлица (златно коло – самоков за прераду руде). Предање такође чува сећање на једно време кад је овај крај био богат захваљујући развијеном рударству и кад су становници могли да постављају надгробне споменике од студеничког мермера и имају богате прилоге у гробовима.
Јулка Кузмановић Цветковићархеолошкиња