Црква Свете Богородице

Опис

Црква посвећена св.Богородици је мали једнобродни храм са полукружном апсидом на истоку. Улаз у наос је на западном зиду, постоји улаз и са јужне стране. Масивни, зидани камени иконостас са два лучно засведена пролаза одваја олтарски простор од наоса. Наос је слабо осветљен кроз два мала прозора на источном зиду.
Западна фасада цркве има полукружно засведену нишу изнад улаза, по ивици лука је декоративни низ опека а у ниши фреска Богородице.
Јужна фасада је рашчлањена на три нише.
Особито је декорисана апсида која има цик-цак орнамент изведен опеком.
Испод крова је декоративни венац од опека косо постављених.
Црква споља није малтерисана те комбинација камена и опеке чини фасаду особито декоративном.

Живопис

Оно што је остало од фресака је зона стојећих фигура и циклус Великих празника са неколико сцена из живота Богородице којој је посвећен храм. Поједини учесници Службе архијереја насликани су и на источном зиду, што није чест случај. Чини се да су цркву осликавала два сликара, будући да се распознају два различита стила.

Датовање

Према начину зидања и према одликама живописа, црква се датује у другу половину XIV века, прецизније – време од 1350. до 1380.године, за време владара Стефана Уроша V, наследника цара Душана. Претпоставља се да је ктитор цркве локални властелин Дејан Марковић. У XIX веку је уз цркву дозидана припрата одговарајућих димензија.

Народно предање

Неколико је легенди о постанку Вражјег камена, у свакој је присутан ђаво. У околини цркве нико не живи, ту се нико не венчава пошто је то, по народном веровању уклето место, „ђавоља работа“.
Једна легенда каже да су ђаволи намеравали да преокрену ток реке Пчиње и да је упуте ка Бугарској. Иако су померали читаве стене, реку нису успели да укроте. Како им је понестало камења, упутили су се ка Косовском Поморављу. У Кончуљској клисури су нашли велику стену, носили су је на леђима и успут се више пута одмарали. У једном моменту су чули петлове, испустили стену и тако је настао Вражји камен.
Друга легенда говори да су мештани кренули да зидају цркву крај Пчиње али су им ђаволи, све што би сазидали преко дана, ноћу носили на Вражји камен. Били су љути на сељаке који их нису поштовали. Тако је на платоу високом 60 м настала црква.
У једној легенди каквих је иначе око необичних природних појава, богат момак је заволео лепу, сироту девојку. Решили су да се венчају, упркос противљењу родитеља момка. Пошто су се родитељи на крају сложили, младенци су венчани у свкви на Вражјем камену. После обреда, младенци су сели на окићене коње и пошли пу куће. Младожењин коњ се уплашио од велике буке и свирке, појурио и стровалио у провалију заједно с младожењом. Млада је, очајна, скочила за младожењом и цело весеље се претворило у жалост. После тога се у овој цркви нико није венчао, нити је које дете крштено.
Народ у овом крају верује да Богородица, којој је посвећене црква, лечи неплодност код жена. Оне које не могу да имају порода долазе у цркву, кришом састружу прах са фресака и то пију размућено у води.

Јулка Кузмановић Цветковић
археолошкиња